Жири награде „Небојша Деветак”, коју додељује Јавна библиотека „Данило Киш”, после разматрања радова који су у току претходне године објављени у часопису „Траг”, донео је одлуку да овогодишњи добитник престижног признања буде Душко Бабић за оглед „Луча, вијенац, тиква. Његошева трилогија”. Жири је радио је у саставу: Иван Лаловић, Бранислав Зубовић и Саша Радојчић (председник).
Оглед „Луча, вијенац, тиква”, чији пуни поднаслов гласи: „Његошева трилогија – Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали: антиномије и прожимања” Душка Бабића тематизује међусобне односе и повезаности трију Његошевих дела. Када је реч о везама Луче микрокозма и Горског вијенца, Бабић указује на то да оба дела полазе од истог темељног питања – шта је човек, које разматрају из угла метафизике, односно историје. То питање је у Лучи експлицирано речима „тајна чојку човјек је највиша”, а у Вијенцу „Што је човјек / а мора бит човјек”. По Бабићу, оба питања се врхуне у фигурама превазилажења обичног човековог хоризонта – у мистичком јединству са Богом, односно у херојском јединству са народом.
Мистичка и херојска трансценденција се сусрећу и у Његошевој концепцији поезије. Поезија је посредница између пролазног и вечног живота. Бабић такође разматра основни принцип укупног дешавања, начело које Његош изражава речима „борба непрестана”.
Уверљиво показујући тачке сродности између два Његошева спева, Душко Бабић истиче „тенденцију снижавања предмета и плана певања, као и потискивање метафизичког елемента у корист херојско-историјског”, на шта се надовезује треће велико Његошево дело – Лажни цар Шћепан Мали. Бабић оцењује: „Као што је Горски вијенац наставак и антитеза Луче, тако је Лажни цар Шћепан Мали наставак и антитеза Горског вијенца.” Прво дело нуди апологију, а друго критику племенског и јуначког живота. Ова разлика у интонацији и вредносној оријентацији врхуни у „Две слике народа”, чему је Бабић посветио завршни део свога огледа. Док Горски вијенац заступа идеју о духовном јединству заснованом на косовском завету, у Шћепану Малом се само то јединство излаже корозивном дејству профаног и прагматистичког погледа на друштвену стварност.
Тако у свом есеју Душко Бабић осликава међусобне везе између трију великих Његошевих дела, и та веза би се најлакше могла одредити као спуштање перспективе – из метафизике у историјски хероизам, а из њега у свакидашњицу. Хоћемо ли то да назовемо силаском или падом, отворено је питање.
Суочавање са темељним питањима, озбиљност аргументације и из тога стечени синтетички поглед на Његошево стваралаштво, који остварује оглед Душка Бабића, били су разлози који су мотивисали жири да овом аутору доделе награду „Небојша Деветак”, саопштио је жири у образложењу своје одлуке.
Душко Бабић рођен је 1959. године, у Гламочу. Завршио је Групу за југословенске и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду (1983). На истом факултету је докторирао на тему: Мистичко искуство у песништву српског романтизма (2003). Oд 1995. године запослен је у Филолошкој гимназији у Београду као професор књижевности. Од децембра 2007. врши дужност директора у овој школи. Од 2019. године управник је Српске књижевне задруге. Аутор је већег броја књига – поезије, есејистике и књижевних студија.
Награду „Небојша Деветак” до сада су добили: Милутин Ж. Павлов, за 2017. годину, Верољуб Вукашиновић за 2018, Иван Лаловић за 2019, Мирко Демић за 2020, Андрија Радуловић за 2021, Данило Јокановић за 2022, Емсура Хамзић за 2023, и Горан Лабудовић Шарло за 2024. годину. Награда ће Бабићу бити уручена 22. фебруара 2027. године, на Дан бибилиотеке "Данило Киш".
